ПИТАЊЕ

„Свако питање је изокренута пројекција одговора који у себи носимо. Свака тајна, с чијим се одгонетањем мучимо, само је фотографски изокренута пројекција неке наше унутрашње истине. Иначе, никад ништа не бисмо ни сазнали. Све што не знамо, негативна је пројекција наших знања.“ Борислав Пекиħ

Питање.

Тешко је пронаћи право питање, а можда  још теже праве одговоре. Ова множина никако није случајна, јер обично се више њих - једнако вредних - наметну на оно једно и једино питање. Индивидуалност у приклањању  једном од одговора чини богатство живота. У овом случају, питања навиру сама:

ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГА ГЕОРГИЈА

Чувари?

Неко или нешто са одређеном намером, задатком да чува и сачува. Може бити група, братство, народ....

Чувари чега? Копља? И какво је то копље? Дрвени предмет дуг можда два или више метара са металним оштрим врхом, способан да прободе неког или нешто или је пак само симбол оружја  за борбу са духовним ентитетима или слабостима у нама самима...? Онда би то копље симболизирало снагу, начин борбе, принцип, Божју реч, љубав... Постоје и народи који су „небески“, изабрани...зашто то копље не би било народ, или пак, (Атила Хунски је био „бич божији“ - flagelum Dei), зашто то копље не би било човек? Било који човек или неки посебни, одабрани човек?

Стефан Немања је био први чувар копља Светог Великомученика Георгија. Молитвено је затражио помоћ избављења из ропства, Свети Георгије га је избавио и онда му је Немања из захвалности саградио Ђурђеве Ступове, али и постао чувар копља и основао братство витезова. И заиста, тим копљем је водио и ратове за народ, земљу и цркву, али и за очишћење душе своје. Народу је дао достојанство, земљу начинио најмоћнијом на Балкану, цркви подарио Студеницу и Хиландар, а себе Охристовио и постао Свети Симеон Мироточиви. На крају, доследно, можда је и он сам постао то копље, оруђе у рукама светитељевим на путу ка остваривању воље Божије? Божја воља и на небу и на земљи. И као Стефан Немања и дослије као Свети Симеон. И шта још рећи о овом врлом мужу србском. Све некако ми се намеће она јеванђелска парабола о дрвету и плодовима. Чувена Исусова алегориска прича о томе како проверити особу, како разликовати добре људе од лоших. Христово је поређење да као што дрво препознајемо по плоду, тако и људе можемо препознати по њиховим плодовима.

Стефан Немања је на „високој гори стајао“, тамо где дувају „најјачи ветрови“, али по мери искушења добро је умножио од Бога му дане таланте. Умножавао их је веома у дане земаљског живота, али види чуда, твори неодморно до у ове наше дане. По Божијем промислу и вољи штедро излива Свето миро и тајновито руководи својом земљом, народом и црквом. Јер, након свог претстављења Господу, он није оставио сирочад, већ нам је оставио сина свога Светог Саву, а затим и целу династију владара и светитеља, братство витезова, свој узор, завештања...

И то је оно што ваља чувати и сачувати.

Некад су тројица витезова чували плаштаницу. Легенда каже да су у неравноправној борби истрајали до краја и храбро дали животе своје у одбрани светиње али...арханђео Гаврило је плаштаницу сакрио у „Црној стени“, недајући је пљачкашима. Порука је јасна. У свим нашим дејанијама ваља тражити и Божју помоћ, заштиту, вољу....Ма колико били срчани и имали све људске врлине, у свему треба питати је ли по Богу. Стефан Немања је био свестан тога, он је то знао. Он је управо све то носио у себи као неко бесцен благо. Савршена равнотежа материјалних и духовних квалитета.

Такав му је био и пород.

Син му Растко или Свети Сава. Шта о њему рећи, а не понављати мноштво богонадахнутих писаца, тумача... Јеванђеле у пракси: ето плода по којем се дрво познаје.

Династија. Колико их је светих?!! Како се осветише у бурној историји србској. Како успеше прећи овоземаљско море и још светитељски венац добити на глави својој. Јеванђеле у пракси: ето плода по којем се дрво познаје.

Дали је ово што пишем хвалоспев, занесењаштво, преувеличавање, само историја...Која историја је „само историја“? Можда она која нема одјека у садашњици, ако уопште има такве? Историја Немање, сина му Светог Саве, његове династије, сигурно није „само историја“! То је и превише очигледно. Али, братство витезова, шта с њим? Је ли предмет историског, културолошког, богословског, књижевног или неког другог проучавања? Живи ли само у легендама, или можда само у запису попа Дукљанина?

Не, постоји и данас!!! И још са континуитетот у свом постојању?!! Континуитет који је једва имао неки мали прекид у свом постојању, ако уопште може да се говори о прекиду, с обзиром на повлачење братства у тајност? И, чему тајност?

БРАТСТВО

„Чувари копља Светог Георгија„ је братство србских витезова. Формирано од Стефана Немање, братство је деловало јавно до доласка Османлија. Тада је на Косову страдао велики број витезова. Спомињу се у запису попа Дукљанина, а и у запису да су помагали Константину XI у одбрани Цариграда средином петнаестог века. Чувени по чудима која су творили захваљујуħи реликвијама која су поседовали... Ето, то би била историја витезова, али сва у легендама. Томе је свакако допринела и тајновитост братства.

 По ко зна који пут се везује ова реч „тајновито“ са братством. А, нити „братство“ а ни „тајновито“ нису обичне речи. Асоцијације повезане са овим речима, за човека 21-ог века су непредвидљиве, маштовите, пуне слика, потсвесних представа и сензација. Код неких изазивају подозрење, страх... Јака је то комбинација. Можда их зато треба барем оперативно раздвојити, и онда добити само братство, а то би била нека хомогена заједница јединки, заједница коју везују заједнички циљеви, методи... нешто што јединка сама по себи не би могла остварити. Наоко свакодневна и једноставна реч, али ако уђемо дубље у њу... А тек тајновито, е ту веħ се дешава канонада сензација: тајне нас плаше и повлачимо се, а ипак нас неодољиво привлаче па се отварамо ка њима...

И заиста, можда је лакше разумети зашто братство. Па то су били витезови који су се борили за нешто, некога и свакако да их је требало бити више од једног или двоје. Идеал за који су се борили тражио је оданост и дубљу повезаност чланова, а то је братство. Али зашто тајновитост? И каква је то тајновитост кад су на мегдану стајали лицем у лице противнику? Од кога су се тајили и зашто? Можда то и није тако једноставно. Бурна су то била времена. Мењали се владари, мењала се и симпатија према братству, нарочита ако је то исто братство било непоколебљиво у својим ставовима и идеалима. Можда су се зато тајили у одређеним сегментима историје. Али шта је са данашњицом. 21 век, демократија, слобода мисли, вероисповести, изражавања...а опет тајновитост братства?!! Изгледа да сви ови „квалитети„ модерног друштва нису довољни за недвојбени излазак из „илегале“. Можда сада нико никоме не ставља главу на пањ, али шта је са душом, идеалима. Данас ти можда нико неħе одузети живот на тргу, али дали ти остављају душу? Значи, не боре се мачем, копљем...имају неко друго оружје! Онда ни ови данашњи витезови братства не морају бити вични оружју, веħ витезови духа!?

И опет о Стефану Немањи. Борио се да сачува и тело и дух свој и народни. И то му је завештање. Као да је пророчки знао са каквим ħе се искушењима суочити његов народ. Јер испада да су искушења иста и поред промене векова, али начин борбе, лукавост нападача, одбрамбена моħ народа? Да, „ нико ти неħе одузети живот на тргу...“, значи променио се начин борбе, а и лукавост је језиво мултиплицирана нагомилана искуством прошлих векова - људи су лукавији!!! Нападачи наших идеала су лукавији!!! А народ? Шта је с народом? Нико их не сече мачем, али им „неко“ и „нешто“ полако и неосетно улази у главу и осваја им срца. Ништи им гене! Генетски их модификује. Ништи нам традицију, омаловажава је, све оно што нас дефинише баца у пепео...а све је тако лукаво направљено да изгледа да ми сами то чинимо, својом сопственом, слободном вољом. И можда је и тако, али не кажу нам да су нас претходно добро, темељито „обрадили“. Чиме они то ратују на нас и зашто? Ратују тајно, симболима, медијима, економијом... „пуцају“ из свог расположивог оружја, онако љубазни, насмејани, са савршено извежбаним бон-тоном. И ушли су у све поре нашег живота, и то на главна врата јер смо заборавили да се питамо кога то пуштамо да уђе у куħу. Изгубили смо критеријум.

Приликом једне посете манастира Свете Тројице на Метеорима, поклонио сам се моштима Светог Трифуна, које су шириле благоухани мирис светог мира. Био сам поражен, свестан чињенице да ми на дан тог великог светитеља радије прослављамо светог Валентина (римокатолички светитељ), а самог Светог Трифуна проглашавамо заштитником лозара и замислите - пијаницом!!! Изгубили смо критеријум.

Веħ је превише оваквих примера. Заборавили смо, или не знамо, да ону културу која нас је профилирала као људе и народ, морамо чувати, као витезови плаштаницу. Јер, ако изгубимо своје корене, темељ на који стојимо, ако покушамо променити код у нама, изгубиħемо културу, изгубиħемо традицију, изгубиħемо народ, изгубиħемо себе.

Па која је та сила, или шта је, која нас је тако перфидно довела до искорењивања, декодирања, наметања туђе културе...? Одговора једнако као и да нема. Неки кажу да је у питању масонски заговор, владе у сенци, моħници у сенци... И шта и да је од овога, заједничко му је да је „у сенци“, тајно, непознато... Па добро, ако је тако, онда како се борити против тога? Изгледа да је једини адекватан одговор у тајности, јер није схватљиво бити јаван и борити се против тајног! То је дефинитивно неадекватно.

Зато треба постојати тајно братство србских витезова. Братство које ħе се залагати за очување трајних народних вредности, културе, традиције, цркве, народа и нас самих.

Зоран Филиповски - Скопје